O nadi, ako bog da…

Kažu da je ljudski nadati se. I u pravu su. Nada je zaista biološki ukorijenjena i jedna je od onih temeljnih stvari koje čovjeka čine čovjekom. Ona, ukratko, predstavlja vjeru da je drugačiji, odnosno bolji život moguć. 

Pored toga, nada je barem djelimično i društveno konstruisana, to jeste, zavisi od okruženja u kojem rastemo i živimo. 

Možda o tome niste razmišljali ranije — baš kao ni ja donedavno — ali postoji nekoliko različitih načina na koje se ljudi nadaju Nadati se, dakle, nije isto što i nadati se. Zapravo, britanski naučnik Darren Webb je jednom prilikom identifikovao pet različitih načina nadanja, koji se između ostalog razlikuju po tome kakvu ulogu čovjek pripisuje sebi kada je u pitanju njihovo ostvarenje. 

Jedan od tih načina je takozvana strpljiva nada. Nju karakterišu tišina, skromnost, bojažljivost i poniznost. Na čovjeku je da strpljivo čeka ostvarenje svojih nada, ne pripisujući sebi nikakvu aktivnu ulogu. Njegovo je da stoji čvrsto, poslušno i da čeka… 

Neću nabrajati ostale četiri, samo ću reći da pored strpljive nade, postoji još kritička i odlučna nada. Prva se odnosi na aktivnu i buduću čežnju za onim što trenutno nedostaje, dok se druga tiče nade u bolji život, čak i kada se on čini gotovo neostvarivim. 

Ostavljam vam da pogodite koji tip nade dominira kod nas, a koji nam nedostaju. 

Ustvari, ne ostavljam. Mi smo kataloški primjer društva strpljive i ponizne, i potpunog odsustva odlučne i utopijske nade.

Zašto je to tako?

Neki naučnici krive ulogu religije. Zaista, religija nam pomaže da se bolje nosimo sa negativnim ishodima, slučajnošću, nesigurnošću, smrću, ili generalno sa gubitkom kontrole u životu. S druge strane, nažalost, nekada također čini da budemo pasivni. Ljudi traže nebeska objašnjenja za sve što im se dešava u životu i svoja nadanja polažu u ruke neke više sile.

Sad, ja ne vjerujem da smo mi naročito religiozno društvo. Na ovim nesretnim prostorima, religija je puno više stvar identiteta, nego iskrene vjere, ali je zasigurno pomogla u stvaranju jednog daćebog/akobogda/inšallah-mentaliteta. 

Historičar R. David Arkush je jednom prilikom uspoređivao poslovice kineskih i ruskih zemljoradnika. Evo nekoliko tipičnih kineskih poslovica: 

“Nema hrane bez krvi i znoja.” 

“Ukoliko čovjek vrijedno radi, zemlja neće biti lijena.”

“Niko ko 360 dana u godini ustaje prije zore, neće propustiti da obogati svoju porodicu.”

Uporedite sada ove poslovice sa jednom od ruskih zemljoradničkih poslovica:

“Ukoliko je Bog ne donese, zemlja je dati neće.”

Eto, to je taj fatalizam i pesimizam o kojem govorim. Mislim da puno toga možete naučiti o nekom društvu samo ukoliko obratite pažnju na njegove poslovice. 

Drugi razlog odsustva aktivne nade je nažalost rat. Znamo da konflikti i gubitak voljene osobe mogu dovesti do gubitka nade, posebno kada je smrt bliske osobe neočekivana i kada se smatra nepravednom. Pored toga, konstantno podsjećanje na rat i strah koji on izaziva stvaraju beznađe koje podriva bilo kakvu aktivnost. Zaista, strah predstavlja automatsku emociju utemeljenu u prošlosti, dok je nada pretežno kognitivna aktivnost vezana za budućnost. Kao takav, strah je posto moćniji od nade. 

I konačno, mi smo ubijeni u pojam negativnim vijestima koje prosto onemogućavaju da uopšte zamislimo bilo kakav drugi život. Zato mediji kod nas znaju biti toliko štetni. Nekada stvarno djeluje da se takmiče u sunovratu, u tome ko će ispričati goru i strašniju priču. Činjenica da njihova zarada u mnogome zavisi od broja naših klikova zasigurno ne pomaže, jer su naslovi i članci pisani na takav način da konstantno izazivaju strah i anksioznost. I pošto je evolucijski gledano naša želja da preživimo jedna od glavnih pokretačkih snaga čovjeka, mi konstantno padamo na to. 

Teško je očekivati da se iz straha i grča može roditi bilo šta aktivno i produktivno. Bez nade, ljudi su prosto cinični, pesimistični, letargični i bezvoljni. 

Dobro došli u naš začarani krug. Bez napretka nema nade, a bez nade nema napretka. 

Na sreću, naučnici koji se bave istraživanjem utopija su otkrili jedan zanimljiv trik. U ljudima je moguće pobuditi neki žar i volju za borbom ukoliko ih prvo pitate da zamisle neku bolju budućnost, a potom da tu budućnost uporede s trenutnim stanjem. S druge strane, ukoliko im prvo kažete da se fokusiraju na trenutno stanje i da tek potom zamisle neku drugačiju budućnost, ta žar i volja nestaju.  

I zato vjerujem da ovaj naš svijet vapi za ljudima koji imaju neku viziju; ljudima koji ne jašu samo po negativnim stvarima; ljudima koji su u stanju da budućnost oboje nešto ljepšim bojama. 

Ljudima, koji će za početak vratiti neki mali tračak nade… 

__________

Bar-Tal, D. (2001). Why does fear override hope in societies engulfed by intractable conflict, as it does in the Israeli society? Political Psychology, 22(3), 601-627. 

Cohen-Chen, S., van Zomeren, M., & Halperin, E. (2015). Hope(lessness) and collective (in)action in intractable intergroup conflict. In E. Halperin & K. Sharvit (Eds.), Peace psychology book series: Vol. 27. The social psychology of intractable conflict: Celebrating the legacy of Daniel Bar-Tal, (Vol. 1, 89–101). Springer International Publishing. 

Fernando, J. W., Burden, N., Ferguson, A., O’Brien, L. V., Judge, M., & Kashima, Y. (2018). Functions of utopia: How utopian thinking motivates societal engagement. Personality and Social Psychology Bulletin, 44(5), 779-792.

Laurin, K., Kay, A. C., & Fitzsimons, G. M. (2012). Divergent effects of activating thoughts of god on self-regulation. Journal of Personality and Social Psychology, 102(1), 4-21. 

Snyder, C. R. (2002). TARGET article: Hope theory: Rainbows in the mind. Psychological Inquiry, 13(4), 249-275. 

Webb, D. (2007). Modes of hoping. History of the Human Sciences, 20(3), 65-83. 

2 misli o “O nadi, ako bog da…

  1. Kao i obicno veoma interesantno i aktuelno – dakle korisno.
    Mozda jedna opaska (kao i uvijek), sto se tice toga da pasivna nada moze biti uzrokovana religijom (Ako Bog Da).
    Ovdje se, bar kad je u pitanju Islam, radi o pogresnoj interpretaciji arapske rijece Sabr (Sabur) koja treba imati konotacije istrajnosti (dakle aktivne nade u promjene) a ne kao sto to neki shvataju samo pasivnog iscekivanja.
    Najbolji primjer ove aktivne uloge u drustvi je i zivot samog Poslanika Muhameda kojem nista nije palo samo sa neba i koji se itekako aktivno angazovao za sve i jednu pozitivnu drustvenu promjenu koju je u ono vrijeme Islam donio.
    Dakle, nada treba biti izvor motivacije za aktivno ucesce – zamisli promjenu a onda radi na njenom ist are just) a ne samo ostani na zamisljanju 😀
    Zeljno iscekujem tvoj slijedeci clanak…

    Sviđa mi se

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s